razno al´ ne prazno
19.11.2009., četvrtak
Liče sobu
|
Nekak nemam inspiraciju za nikaj, osim za dubit na glavi. Glava mi se već oplosnatila, pa liči gotovo na kocku. Liči, ličim, liče – sobu, al ne moju. Bolje tako jer bilo bi mi dosadno da nestane ova žuta fleka iznad ormara na koju sam se tako naviknula u osam sata buljenja. Mogu si tak zamislit da je to oblak u suton il val koji se valja pomiješan s karipskim pijeskom. Usred fleke je cijev. Zatvorena cijev od tko zna čega. Dimnjak nije. Kanalizacija? nema mi baš nekakvog smisla ta cijev fi 20. Pola cijevi viri, a pola je ugrađeno u žbuku plafona. Lijevo niže od fleke je razvodna kutija koja nešto razvodi, no ne znam što. Žice – naravno, al u okolici kutije nema utičnice niti prekidača, a sama kutija se nalazi na 60 cm od plafona. Nigdje. Pogled mi se spušta još malo lijevo do zatvorene rupe od dimnjaka. Pol rupe je u zidu, a pol vidljivo. Kad pogledom krenem desno od žute fleke naiđem na čavao. Prljava sijena oko čavla mi dočarava što je to visilo na njemu. Sivi rubovi ukazuju na hrvatski grb. Nema ga više. Netko ga je odnio sa sobom. Pa još jedna razvodna kutija?! Ah, divnog li pogleda.... Liče sobu do, a ne moju. |
03.11.2009., utorak
Miš
 "Jesi stavila priču o mišu na blog?", pita me mužić. "Nisam." "Zašto nisi? To mi je za popišat se od smijeha." Možda je njemu za popišat se od smijeha jer dobro si može predočiti moju reakciju prilikom susreta s mišom u gluho doba noći. Možda je meni za popišat se od smijeha jer znam kak je to zgledalo. A zgledalo je nekak ovak... U gluho doba noći meni se pripišalo (ups...opet spominjem pišanje, al kaj mogu kad je bilo tak). Dakle, meni se pripišalo i sišla sam niz stepenice, pa u vece. Onak snena. Ne vidim ništ kak treba jer su mi oči poluzatvorene. Vidim vece i to mi dost. Al kad malo bolje pogledam, iza školjke miš. Stoji i gleda me. Stojim i ja. Još ne kužim kaj gledam i tko me gleda. Ne kužim nekoliko sekundi dok mi konačno informacija ne prodre do uspavanog mozga. PA TO JE MIŠ! I koja mi je reakcija!?! Tipično ženska. Nekontrolirani vrisak (ajme sramote!!!). Ali, kak sam ja vrisnula, tak je jadni mišić od straha skočil na mjestu pol metra u zrak. Skor je upal u školjku. To nisam nikad vidla, da miševi skaču tak u zrak. Stvarno je bilo za popišat se od smijeha. Srećom da mi je vece bil pred nosom... |
27.10.2009., utorak
Kokoš
 "Prije se nije svaki dan tuširalo. Vraga ćeš se tuširat kad moraš prvo vodu grijat u bojleru na drva. Griješ vodu sam za kupanje. Prvo zapališ vatru, pa čekaš i čekaš. Ako vas je više, onaj drugi jedva da ima tople vode. Prvi gotovo sve potroši. Drugi se ljuti i opet čeka. Troje nema šanse da se kupaju jedan za drugim. Mogu se kupati isti dan, ali čekaju. Da se voda zagrije. Ja sam se kupao kad su starci bili na poslu, pa mi nije bio problem. Nisam morao paziti da ostavim nešto tople vode. A drugi dan ujutro, kad se vatra skroz ugasila, još je bilo mlake vode. Tako ti je to bilo prije." "Ma da!?" "Da. A onda nam je jedan dan, mislim da je bio četvrtak, došla rođaka Milica iz Like u posjetu. Donijela je kokoš u cekeru. Svezanih nogu. Svezala je i ručke od cekera da joj ne pobjegne." "Kaj živu?" "Živu. Onu lijepu crvenu. Prije su se tak kokoši poklanjale. Uvijek kad je netko dolazio iz sela u grad nosio je živu kokoš. Do tada nisam vidio živu kokoš." "Ma da!?" "Stara ju je onak vezanu s cekerom stavila u kadu i rekla: 'To ćemo u subotu. Ne bu joj nikaj bilo do subote'. I tak je ta kokoš bila u kadi neko vrijeme. Kasnije je stara nekaj išla u kupaonicu i stavila ceker s kokoši na pod sa strane kade i tak je ostavila. Stari nije imao pojma jer mu je zaboravila reći kad je došao navečer s posla doma. Milica je spavala sa starom u sobi, a stari je došao spavati kod mene u sobu jer su tu bila dva kreveta. Prek noći se kokoš nekako oslobodila i iskoprcala iz cekera." "!?!" "Stari se dizal rano, prije svih. Sat vremena prije stare i onak bunovan ode u kupaonicu, a kokoš leti na sve strane. Stari u strahu zalupi vratima i budi staru: 'Bebo, Bebo, nešto je u kupaonici!'. 'Ma daj pusti me da spavam.', veli stara. 'Ma Bebo, nešto je u kupaonici. Klepeče.', ne da se stari. 'Kaj si poludio? To je kokoš.', polurazbuđeno će stara. 'Kokoš!??'" "Hahahahaha." "Digne se stara. Pičkaraju jedan i drugi i tak me probude. Stara uleti u kupaonicu. Kokoš stvarno leti na sve strane i klepeče, a stara ni pet ni šest uhvati kokoš za noge, ponovo je zaveže i baci u kadu: 'Eto ti sad. Problem rješen.', veli starom koji zabezeknuto gleda." "Hahahahaha." "Stara pogleda mene i veli: 'Kad se obučeš, budeš kokoš odnesel u šupu.'. I tako uzmem ja kokoš. Kljucnula me jedanput, al nije bolilo. Odnesem je u šupu i čim sam je oslobodio prhne ona gore na drva. Pital sam staru dal joj treba dati kaj za jest ili vode, a stara je rekla da joj ne treba ništ i da bu izdržala do subote. Vidlo se da stara zna s kokošima." "Jel snijela koje jaje?" "Nije, od straha. I tako dođe subota. Milica i stara postavile u lavor vodu da se grije. Da je pofure. 'Ajd odi po kokoš.', veli mi stara. 'Kako ću. Bojim se.', velim ja. 'Ma ajde. Ne izigravaj.' Kaj sam mogao neg ići. Čim sam ušao u šupu kokoš leti sim tam. Nema šanse da je uhvatim. Nije šupa velika, al ja na jednu stranu, kokoš na drugu." "Hahahahhaha." "Vratim se ja u stan i velim staroj da je ne mogu uhvatiti. 'Od tebe nikakve koristi.', veli stara i pođe u šupu. Ja za njom. U šupi je bila neka metla sa strane. Uzme stara tu metlu. Kokoš leti lijevo, desno, a stara čeka s metlom. Cilja i PAF! Opali kokoš svom snagom tak da se ova sam strovalila na pod." "Hahahahahah." "Uzme ju za noge. Dođe gore i baci opet u kadu. Ode po nož. Digne je za noge i prereže joj vrat. Malo je drži da se krv ocijedi, pa je opet baci u kadu i ode piti kavu. Kokoš se u kadi još malo trzala, a sva je krv fino otjecala u odvod." "Jebate, ovo ko u nekom hororu." "Kad se kokoš ocijedila, voda u lavoru već je bila vruća. Gurne stara kokoš u lavor da se perje namoći." "Joj, to smrdi." "Aha, smrdi. Milica i stara su je očerupale začas. Zatim su je rastrančirale. 'I ovo je fino za juhicu.', mrmljala si stara u bradu. Sve je bilo gotovo za pola sata. Točno se vidlo da stara zna kaj radi. I tako smo imali kokoš za ručak." |
20.10.2009., utorak
Da li?
|
"Netko mi je rekao trututu.", velim mužiću dok se oblačim za posao. "Što ti je rekao?" "Trututu. Dok sam po noći prala zube u kupaonici. Mislila sam da me ti zajebavaš iza vrata." Mužić se smije. "Nisi bio ti jer si spavao. Baš sam se prepala. Neki duhić me zajebava." "Ima ih tu. Ima." I stvarno sam se prepala. Dogodilo mi se to opet. Da čujem ono što ne postoji. Ili postoji?! Da osjetim kako mi netko stoji iza leđa, a nema nikog. Ne događa mi se to često. Svakih par mjeseci, al je jako upečatljivo. Svaki put se tak splašim, pa se uvjeravam da se nemam čega bojati. Svjesna sam da sam u tim trenucima u čudnom stanju svijesti – opuštena, ne razmišljam o ničemu, kao u nekom polusnu. I onda čujem neku glupost kao ženski vrisak, podrigavanje, trututu ili imam tako snažan osjećaj da je netko iza mene. Najbolje mi je bilo prije par mjeseci na moru kad mi je netko zavikao na uho "Dosta!" tak da mi je još par minuta zvonilo u uhu. Nije bitno dal je noć ili dan. Nije bitno gdje sam. Hmmm.... Može biti da su sve to moje fantazije. Mozgovne umotvorine koje sama stvaram iz nekog razloga. Ali ne mogu da se ne zapitam – što ako ja to ne stvaram, već stvarno čujem!? Što ako postoje duhovi?! Da li!? Da li bi ih vidjela da me nije strah!? Da li bi ih vidjela da se prestanem boriti protiv toga i prihvatim njihovo postojanje? A onda se sjetim pokojne bake čije gene imam. Ona je imala svakakvih priča u koje nitko nije vjerovao. O ljudima koji su je noću posjećivali. O čovjeku u bijelom pokraj kreveta. Nju nikada nije bilo strah i pričala je o tome kao da je to nešto normalno. Govorila mi je: "Pomoli se, pa te neće biti strah.", a ja nisam znala nijednu molitvu. Nakon toga sam ih naučila iz njezinog starog molitvenika. No, ne molim se jer ne vjerujem. Da li? |
16.10.2009., petak
Da smo se onda znali
 Kad pogledam ovu staru fotku moram se nasmješiti. Te bademaste okice, kuštrava kosica, jeans svuda, bez jedne jedinice... Moj mužić. Ah. Kaj je bil balav...Štemer.... I da sam ga onda znala svidio bi mi se odma. Zaljubila bih se prek uha. Zgubila glavu skroz na skroz. Ali ne bi mu rekla da ima oči kak pesek. Ne bi mu rekla ništ tako blesavog. To su mu drugi komadi govorili i fest je tak nekaj zlizano. Ne bi mu rekla da je sladak, bonbonček. I to je preblesavo. Da smo se znali tada ne bi mu se svidjela. Ni najmanje. Mislil bi da sam preopičena za njega kad bi došla u gojzericama na klizanje. Ne bi bila komad u štiklama i minici na kaj se u to doba fural. Nikad nisam bila šminkerica... Tko zna što bi bilo da smo se tada sreli... Znam, nije bilo tak nekaj moguće, al onak hipotetski. Cugala bi pivu kak i on. Tam pred voćarnom. Slušala Beatlese i Rolliće, Diona i Animalse. Imala dugu kosu i šiške kaj bi mi svako malo upadale u oči. Mislila bih da sam frajerica, a on bi mislil da sam mu frendica. Samo frendica, a ja bih za njim patila. Tak bi to nekak bilo da smo se onda znali. |
13.10.2009., utorak
Pet dana slobode
|
Bila sam pet dana doma. Dala sam malo krvi, pa dva nagradna dana plaćenog dopusta spojila s praznikom. Uživala sam bez obzira što me od toga četiri dana boljela glava, dva dana trbuh. Napravila sam puno stvari koje sam namjeravala već duže vrijeme srediti. Nisam obavila sve planirano jer za to bi mi trebalo barem mjesec dana slobodno. Ali sam barem: - očistila odvod u kuhinji (sifon i cijev s visokotlačnim čistaćem) – sat i pol posla - oprala zavjese, dekore i prozore u dnevnoj sobi – dva dana posla (ima pun kurac toga jer je površina sveg tog sranja sedam dužnih metara puta visina, a sve se mora i peglati- tu sam ispizdila skroz na skroz kao i svaki put kad se primim tog posla i velim si da je ovo zadnji put kaj to radim i da sve skup ide u smeće) - skinula i oprala karniše i kutiju za rolete u dnevnoj sobi, te izolirala kutiju sa spužvicom s unutarnje strane – tri sata posla - oprala sam četiri ogromne bambus rolete kaj su prek ljeta na balkonu, a prek zime spremljene za drugu vruću sezonu – četiri sata posla - pospremila balkon i šupu u podrumu, te sve viškove s balkona odnijela u šupu – dva sata posla - montirali smo svjetlo u kuhinji iznad sudopera što nije baš bilo jednostavno jer je trebalo iz frižidera sve isprazniti, izvući ga van (a iza sranja od paučine i prašine), staviti iza njega duplu utičnicu, opreti frižider izvana i iznutra, oprati pod, ormariće i pločice, vratiti ga nazad i vratiti stvari u njega – četiri sata posla - posadili smo jagode na balkonu i to na specijalna način kaj smo našli na netu – okomito u plastičnu cijev od kanalizacije – a najebali smo se s piljenjem, grijanjem cijevi i izvlačenjem džepića sa strane u koje idu jagode, išli na Savu po šljunak za drenažu, išli po zemlju u Bauhaus – šest sati posla i to bi bilo to. Više manje. Ostalo ne računam kao svakodnevno kuhanje, peglanje, čišćenje i dr. Čak je i stari mužiću komentiral: "Znaš, tvoja je mama volila raditi, al ovo kako N. radi je nevjerojatno.". Ah, kaj sam ponosna. Al najbolje mi je od svega kak uživam i divim se tome kaj sam napravila. Jučer me poštar šokiral. Donjel je pismo za mene iz Općinskog suda u Zagrebu, za mužića pismo iz Općinskog suda u Zadru, a starom penziju. Nisu me ta pisma šokirala neg sam poštar. Pozvali smo ga da sjedne u kuhinju dok dođe stari koji se baš nekaj u sobi presvlačil. I tako on sjedi, ja kuham ručak, gleda me i veli: "Vi ste nekak drastično smršavili.". "!?!? Pa, nisam baš." "Jeste, jeste. A možda mi se čini jer Vas nisam dugo vidio." Poslije to pričam mužiću i velim mu da je on sigurno za to kriv jer mi živce ispija, pa sam sva ispijena (naravno u šali). On mi pak veli da to nije neki problem, jedno šest, sedam pizza i opet će bit sve kak je i bilo. Uh, kaj volim pizze i to one kaj ih doma složim. Već mi sline cure na samu pomisao. Zvala me seka. Nisam je vidjela ni čula mjesecima. Udaljile smo se. Iz nekih privatnih razloga, al lijepo od nje da me se sjetila. Veli mi da me pozdravlja B. (nekadašnja prijateljica) i da pita za mene. Rekla sam da joj je mogla reći ak je zanima kak sam da me nazove na taj i taj broj telefona. Znam da je ne zanima i da je pitala za mene tek reda radi. Bah! |
30.09.2009., srijeda
Otvarač
 Sanjala sam tako smiješni san da me probudio. Počela sam se smijati ko luđakinja. Mužić se probudio u istoj sekundi kad i ja. "Kaj je?", pita me. "Smiješno mi. Sanjala sam otvarač za K...haaaaaaaaahaaahaahaahaaa"...suze mi teku niz obraze. "Otvarač za k!?" "Otvarač za K..haaaahaaahaahahaahhaahah.", ne mogu izgovoriti do kraja. "Ja sam sanjao da se rastajemo." "Haaahahahahahahhaaaa, otvarač za K...haahahahaahhahahha." "Za k!?" "Joj, čekaj da se smirim. Otvarač za K..haahahahhhahhaaaahaahhhhhha.", ne mogu, "Otvarač za Kin...hahaahhhahhaahaha." Mužić šuti. Čeka da se saberem. "Ma sanjala sam otvarač za Kineziće..hahhahhaahhahaaahhah. Dok čekaju u redu. Za Kineziće...hahahahaaahahhaa...", suze mi nekontrolirano teku. Mužić i dalje šuti. Ne zna kaj da veli. Pogledam na sat. Pola četiri ujutro. Ne mogu se smiriti, pa odlazim u kupaonu da se umijem hladnom vodom. |
25.09.2009., petak
Jutro...
Jutro u Novigradu Sviće...Drva se spremaju za zimu.  Sviće još...Brodovi se vade iz mora. To je naš brodić spreman za put.  Sunce baca zrake sa Zekića kuće.  Slastibar. Kava. |
23.09.2009., srijeda
Golubica
|
Gdje su nestale sove? Imali smo par sova u štaglju na selu... Zvoni mobitel i prekida mi misli. Mužić. U komi. Zlo mu je. Malo prije je auto naletil na ženu u Av. Dubrovnik kod INE, a on je prošel pokraj na pol metra. Užas. Veli da je mrtva. Ne miče se. Sad sam i ja u komi... Više mi sove nisu na pameti. Što ti je život. Sad ga imaš, sad ga nemaš. U sekundi nestane. Puf i nema više... To me je sjetilo na događaj od neki dan kad sam stajala na tramvajskoj stanici kod Botaničkog vrta. Na cesti je ležao mrtav golub. Pokupio ga auto. Ležao je tako, ležao. Auti su ga izbjegavali dok jedan nije prešao ponovno preko njega. Čula sam kako kosti krckaju pod gumama. Strava. Okrenula sam glavu. Čovjek je zatim prelazio cestu. Došao do goluba i pokupio ga rukom. Došao do zelene kante za smeće, digao poklopac, primio goluba jednom rukom za jedno krilo, drugom za drugo i raširio ga, pregledavao ga sa svih strana, krv se s njega cijedila u kantu, a onda ga je bacio. Postalo mi slabo. Reči ćete kakve veze ima jadna nastradala žena s golubom. Ona je ljudsko biće, a golub je samo ptica. Kad zatvorim oči mogu je zamisliti kako leži na cesti, kao pregažena golubica... |
22.09.2009., utorak
Sad je stvrno kraj
 Sad je stvarno gotovo s Novigradom za ovu godinu. Brod smo izvukli. Oprali ga s mini vašom koji smo nedavno kupili samo za tu namjenu. Tak čist brod još nije bil. No, nije mi se sviđalo kak peče kad si mlaz slučajno okreneš na bosu nogu. Bate, trebalo mi par sekundi da shvatim kaj se dešava. Ko da sam popizdila skroz na skroz. Osim toga, zalila sam se sa svih strana i odozgor dok sam brod prala odispod. Al, stvarno je super stvar. Nosi travu, zelenilo, školjkice i govna bez problema. Inače, brod smo prvi put vadili tak da smo unajmili kamion s dizalicom koji ga je digao s gurtnama i spustil na prikolicu. Deset minuta posla. Prije nam je trebalo puno, puno više kad smo ga sami vukli na kosini van. I mužić se obavezno negdje raskrvaril, poskliznul i tresnul na skliskom betonu. Ovak je ostal cijel, ali se fest namučil s podešavanjem prikolice. Bila je malo razdešena jer smo je rastavljali i farbali. On ju je uspio sastavit u tjedan dana dok je bil sam. Nateglil se jer neki dijelovi su tak teški da dvoje jedva nose. A željezo živo. I sto šarafa. Dok je on namještal prikolicu ja sam prala konope, sidro, bovu, lanac. Ustvari, konopi su se prali u veš mašini, al ih je poslije bilo koma odpetljavat. Sidro su napali oni okamenjeni crvi pa sam to morala s nožićem strugat, a bova je bila od trave i govana za neprepoznat. Jedva sam ju izribala do čistoga. Navečer smo i jedan i drugi bili tak krepani da smo brzo zaspali. Iduće jutro zajebancija u slastičarni. Gazdarica nas častila kavom jer joj je mužić neke stare talijanske stvari nasnimil na cd. Bilo nas je nekoliko za stolovima i počele su se fore valjat. Rasplakala sam se od smijeha. A sve je počelo kad je došla N. i rekla: "Što ste tako nadrkani da prostite?". Na to je P. rekel: "Znate kad su ono stari ljudi govorili da prostite? Priča on tako drugome i veli 'Da prostite moja žena...' il uđe čovjek u dučan i veli 'Imate li, da prostite, glavu kupusa.'" Mužić veli kak je neki dan snimal L. kak priča viceve, al mu je zato moral rakiju platit. Na to će P.:"Najbolji mu je onaj vic koji je ispričao prije trideset godina. Zaljubila se žarulja u frižider. Žarulja izgorila, a frižider ostao mrtav hladan. Ili kad je počeo 'Idu rivom Tereza Kesovija, Vice Vukov i Bruce Lee...' Al je skupio ekipu.".... Uglavnom, oni se zajebavali, a ja sam morala ići stvari spakirat i kolko-tolko kuću očistit. Krenuli smo u 11. Jedva smo izašli s autom i brodom iz mjesta od silnih ljudi i automobila. Bila je Gospa od sedam žalosti, pa se ljudi iz okolnih mjesta skupili. Ovaj put nismo gledali procesiju jer nam se žurilo da dođemo doma do mraka. Inače, nose tu drvenu Gospu (tzv. Gospa drvenjača) kroz mjesto na ramenima, pjevaju pjesme, a vjernici čekaju u koloni i kleknu kad dođu do njih tak da prenesu Gospu iznad njih. Još nisam vidjela da je nekoga zveknula u glavu, al ne bi to bilo loše za neke glave. Joj da. Bili smo kod popa, župnika il kak ga već tam zovu. Ma zovu ga don. Ko da je neki mafijaški kum. Došli smo kod njega da nam pogleda u knjigama kad je mužiću baba umrla. Bome u tim knjigama imaju svakaj zapisanog. Tak smo otkrili da je umrla od srca i da je imala arterosklerozu. A otkrili smo i da se udala 1919. u proljeće, odnosno udala se trudna jer je prvog sina rodila u ljeto iste godine. Don nas je prvo pital kad smo došli dal smo došli da nam uzme mjeru. Vrag ga zel zajebantski... Brod smo odfurali u Moslavinu i tam ga lijepo spremili. Susjed nam je pomogel. Zamastila sam si bila majcu taman na cici, pa su me mužić i susjed zajebavali da sam si cicu podmazala. Još smo malo kod njih sjeli. Jeli gibanicu i krenuli doma. Došli smo u pet popodne. Konačno doma. Kasnije je sinek navratil, pa se nažderal sira i pancete. A malo se nečkal kad sam ga pitala dal je gladan. Tak ga je bilo slatko gledat kak jede. I mi smo jeli. Nije da nismo. Opet smo zaspali crknuti. |
